Šta Bog očekuje od mene?
Kako ostati blizu Boga …
Kada prvi put započnemo odnos sa Hristom, često prolazimo kroz fazu medenog meseca. Naš odnos, naše zajedništvo je obnovljeno sa Bogom. Oprošteni su nam gresi. Sve je sjajno.
I to je dobro.
Ali u palom svetu to dobro nije savršeno. Ne prođe puno vremena, i medeni mesec se završi. Uskoro primećujemo da unosimo priličan prtljag u naš odnos sa Hristom.
Bog nam je dao novo srce, novu motivaciju, novi pravac, ali naše staro ja se nije iselilo iz nas tokom medenog meseca sa Bogom. Ono se samo sakrilo u garažu.
C.S. Lewis je jednom rekao: " Snagu vetra saznajete samo kada pokušate da hodate protiv njega “.
Lewis je zapravo rekao da moć greha saznajete tek kada pokušate da ga zaustavite. Sada, kao vernici koji pokušavaju da hodaju sa Bogom, počinjemo da se po prvi put borimo sa grehom i krivicom.
Kada sam bio mladi hrišćanin, prvo što sam znao da trebam promeniti bio je moj jezik. Tečno sam govorio vulgarnosti. Ne bih mogao da izgovorim rečenicu bez psovke. I sećam se da sam išao na svoje prvo proučavanje Biblije i spoznao da niko nije koristio nijednu od mojih omiljenih reči. Shvatio sam da moram da se promenim. I jesam.
Ali, tu je i jedna iluzija. Svako može promeniti lošu naviku. Svako može da donese novogodišnju odluku. Mogu da se zaustavim u brzoj vožnji automobilom. Ali promena navike besa dok vozim, ljutnje i nestrpljenja je mnogo dublja stvar.
Mislim da kako rastemo u svetosti, shvatamo da je ispod površinskog ponašanja dubok greh na samom dnu duše. Mislim da u tom trenutku shvatamo da smo zaglibili i da ne možemo sami sebe promeniti. Ipak, to nas ne sprečava da pokušamo.
Znate, mislim da svi imamo iste osnovne strategije u pogledu suočavanja ili pokrivanja svog greha. Prvo, mislim da se samo više trudimo. Ulažemo više napora. A kada to na kraju ne upali, onda jačamo snagu volje zavetima i obećanjima. „ Nikada više neću to da uradim. Nikada više neću to da uradim."
Onda ga ponovo uradimo. Pa onda pređemo na racionalizaciju i poricanje. Mislim da je ovo to naše iskrivljeno razmišljanje: " Ako to nije bio zvanični greh zapisan u Bibliji, onda tehnički to i nije greh, znači da onda nisam zgrešio. "
No, to nekada ne upali, pa onda upadnemo u neku vrstu samoprezira. Pa kome je onda potreban Isus da umre na krstu kada možemo sami sebe da razapnemo? I tako smo kaznili sebe i kažemo sebi: „Idiote, zašto si to ponovo uradio?“ Pretpostavljam tako nekako imamo osećaj kao da možemo sami platiti kaznu za svoje grehe.
U ovom trenutku, sva radost i sva životna snaga su iscrpljene iz hrišćanskog života.
Naš hod sa Bogom nije ništa drugo do upravljanje grehom. Samo prolazim kroz pokrete. Ali u Jovanu 10:10 Isus kaže: " Ja dođoh da imaju život i izobilje." Zaista postoji hrišćanski život u izobilju.
Sad kad smo vernici, ispovest je Božija mera za naš greh. Postoje tri komponente priznanja. Prva je najteža. Ne zato što je to nešto teško, već zato što nam je strano. Ono što treba da uradimo kada smo zgrešili tj. kada se osećamo krivim za greh, je da se zaustavimo … i da se složimo sa Bogom da je ono što smo učinili greh. U 1.Jovanovoj 1:9 piše: " Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.
Drugo, slažemo se da je Isus Svojim delom na krstu platio kaznu za taj greh. I treće, pristajemo da se okrenemo od tog greha i vratimo se Bogu, što se zove pokajanjem.
Ako razmišljate o procesu kroz koji ste prošli kad ste došli do Hrista, shvatate da ste u jednom trenutku postali svesni da ste imali problem sa grehom. Na primer, recimo da dok pecam moj um počinje da luta. I recimo da se iznenada pojavi žena čiji kupaći kostim jedvanešto pokriva. Sad, u nekom trenutku postajem svestan osude zbog svog greha …jer sam je poželeo. Važi, ali sada imam nekoliko opcija. Mogu to racionalizovati. „Hej, pa ja sam samo muškarac. Šta mogu da uradim protiv toga?"
Ili mogu da opravdam: "Ma hajde, nisam uradio preljubu ili nešto tako."
Mogu da okrivim: "Šta ona radi ovde ovako obučena?"
Ili mogu priznati i složiti se sa Bogom da je ono što sam uradio greha. "Gospode Isuse, poželeo sam…u svom srcu i umu. Oprosti mi." Složim se da je Hrist platio kaznu za taj greh. "Gospode hvala što si platio kaznu za moj greh." I pristajem da se okrenem od toga. „Gospode, ne želim da budem pohotljiv. Želim da živim čistim i svetim životom “.
To je proces ispovedanja. Činimo to svakodnevno, činimo to svakog sata, onoliko često koliko grešimo.
Priznajući svoj greh, mi smo očišćeni od njega. I naše zajedništvo sa Bogom je obnovljeno. I to bi trebalo da nam prilično prija, zar ne? Mislim, to je kao da duboko udahnete svež vazduh. Trebalo bi da bude predivno. Ali imamo poslednje pitanje.
Kako ćemo sprečiti da se ponovo, i ponovo ne vratimo u isti greh?
Mislim da kao hrišćani svi shvatamo da imamo večni život i da su nam gresi oprošteni. Ali puno puta zaboravimo da u nama obitava Božiji Duh. Nismo prepušteni sami sebi da sledimo Isusa vlastitim snagama i trudom.
Duh Sveti želi da nas vodi, usmerava, osnažuje i motiviše. Zapravo u Efežanima 5:18 Bog nam daje naredbu. On kaže: " I ne opijajte se vinom u kome je kurvarstvo, nego se još ispunjavajte Duhom," Sad je to partnerstvo, i mi imamo ulogu u njemu. Božija uloga je da vodi, usmerava i osnažuje. Naša uloga je dvostruka. Prvo moramo da prebivamo. Isus koristi tu reč i ona bukvalno znači „osećati se kao kod kuće“.
Naša odgovornost je da se tokom dana osećamo kao kod kuće sa Isusom. A to znači da budemo što bliskiji s Njim tokom dana koliko god to možemo.
To znači da se ne molimo samo jednom dnevno, već da se molimo tokom celog dana. To znači da svaki put kada vidimo nešto vredno hvale, da se zahvalimo. Zahvaljujmo ceo dan. Hvalimo Boga tokom celog dana, kad god nam padne na pamet nešto za šta želimo da Ga hvalimo. Obožavajmo Ga. Ispovedajmo greh kad god se pojavi u našem životu i kada se osećamo osuđenima od strane Duha, priznajmo ga. Dok zahvaljujemo, hvalimo Boga, ispovedamo grehe i molimo se, mi ostajemo prisni sa Bogom tokom celog dana.
Ostajemo sa Njim i kao rezultat toga, Duh je potpuno slobodan da nas osnaži i utiče na nas.
Druga stvar je poverenje. Primetili ste kako ljudi neprestano šetaju sa bocama vode ili šoljom kafe. Tokom dana, kad god imaju potrebu, otpiju gutljaj.
To je vrsta mehanizma oslanjanja. Ako su usamljeni, otpiju gutljaj. Ako se uplaše, otpiju gutljaj. Ako treba da budu promišljeni, otpiju gutljaj. To rade kada god osete neku potrebu, neku vrstu žeđi u svom životu. Otpijanje gutljaja je slika mehanizma oslanjanja na Boga dok hodamo u korak sa Duhom.
To znači da se pomolimo svaki put u toku dana kada osetimo potrebu: „Gospode, daj mi mudrosti. Gospode, trenutno mi treba snaga. Gospode, ne znam šta da radim. Gospode, daj mi smer. “
Dok se oslanjamo na Boga i ostajemo što bliskiji sa Njim, Božiji Duh je u stanju da nas vodi, usmerava i osnažuje.
Pa, razgovarali smo o puno stvari. I želim da se setite šta smo rekli. Poslužiću se ilustracijom disanja, u redu? Kada dišete, vi izdahnete i udahnete.
Izdisati i udisati
Izdah je poput priznanja. Izdišete loš vazduh. Imajte na umu da je ispovest zapravo tri stvari. Slažete se s Bogom oko svog greha. Slažete se da je Hrist platio kaznu za taj greh. I vi se slažete da se u pokajanju okrećete od tog greha. To je izdah, vaše izdisanje lošeg vazduha. U redu?
Udisanje je stvarno oslanjanje na snagu Svetog Duha. Odnosno, uzdate se da će vas Božiji Duh voditi i usmeriti. Verujete da će Bog to učiniti. A pošto nam Bog zapoveda da se punimo Duhom, možemo Mu verovati da to i čini.
Dakle, kada udišemo, kažemo: „Gospode, molim Te, ispuni me, molim Te osnaži me, molim Te usmeri me. I verujem Ti da to radiš “.
Dakle, izdišemo i udišemo. Priznajemo i oslanjamo se na Božiji Duh. Baš kao i disanje, ovo nije nešto što radite samo jednom dnevno, nego po ceo dan. Kada god postoji greh, to je izdah (ispovedanje) i udisanje (uzdanje u Božiji Duh koji će raditi u vašem životu).
U početku bi vam ovo moglo izgledati pomalo neugodno, ali verujte mi, za kratko vreme biće vam prirodno kao i samo disanje.
Bog nas je stvorio za novu vrstu života. Onu koja je oslobođena od moći greha i koja je puna prisnosti sa Njim.
Poslednja ilustracija. Zamislite da pokušavate da zaronite sa praznom bocom za vazduh. Potopljeni ste pod težinom sve te vode, potpuno odsečeni od snabdevanja kiseonikom. Zbog toga je toliko važno oslanjati se na snagu Svetog Duha kroz duhovno disanje. Bez toga smo odsečeni od duhovnih resursa koji su nam potrebni da bismo živeli hrišćanskim životom. Obuzima nas težina sopstvenog greha i ljudskih ograničenja. Lomi nas i mi ne možemo to održati. Ali ako nas pokreće Duh Sveti, onda nas On može odvesti na divna nova mesta za koja nikada nismo ni znali da postoje. Treba samo da dišemo.
